Пре 77 година, 30.9.1944. трупе 68. стрељачког корпуса и 75. стрељачког корпуса Црвене армије, потпомогнуте Деветом српском бригадом 23. дивизије НОВЈ, ослободиле су Неготин. Краткотрајно ослобођење 12. септембра, како је раније наведено на фејсбук страници Упознајте Борски округ, завршено је хитрим повратком немачких снага. Ступањем Црвене армије на крајинско тло из правца Бугарске 28. септембра, започела је коначна офанзива за ослобођење Неготинске Крајине у Другом светском рату.

Тешке борбе вођене су на потезу Мокрање-Кобишница-Србово и линији пребацивања снага из рејона Брза Паланка-Мала Каменица ка Неготину. Офанзива Црвене армије била је ојачана авијацијом и Дунавском речном флотилом која је 29. септембра изјутра ослободила Радујевац. Надирање ка Прахову пропраћено је потапањем сопствених бродова од стране немачких снага, о чему сведоче олупине видљиве приликом ниског водостаја.

Након дводневних борби, 30. септембра око 17 сати коначно је ослобођен Неготин, три и по сата касније и Прахово, према наводима пуковника Петра Вишњића у делу ,,Операције за ослобођење источне Србије”. Истоимено дело цитира совјетског капетана Скорњакова, командира чете у 65. инжењерској бригади, који је под насловом ,,Први сусрети на тлу Југославије” поделио утиске о Неготинцима:

,,Нама у сусрет долазили су људи са цвећем, који су одмах почели да нас грле и љубе чим су стигли до нас. Кликтаво звоњење допирало је са свих страна. На првој раскрсници стизали смо музиканте, који су свирали руске мелодије. Жене су износиле балоне вина, посуде пуне воде и млека – борци су се послуживали у ходу…

Уз звуке марша, који је свирао прави дувачки оркестар, ступали смо на главни трг. Цвеће је било у рукама свих бораца. И улица којом смо марширали била је посута цвећем. Тако смо били принуђени да заборавимо на умор и стројевим кораком промарширамо кроз читав град. Посматрајући тај величанствени дочек, који су нам приредили мештани Неготина, нехотице сам се питао: Како ли су тек дочекали наше челне јединице, када нас, који нисмо први, овако примају?

Пре тога ми смо радосно били поздрављени у ослобођеним градовима и селима Украјине и Молдавије, усхићено дочекани у Бугарској, али на такав дочек као у Неготину заиста нигде нисмо наишли.”

Фотографије неготинских улица у илустрацији део су збирке Историјског архив Неготин.

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.