Историја виноградарства у Неготинској Крајини сеже далеко у прошлост и доба Римског царства. Јасно сведочанство потом су пописи Османског царства, као што је онај из 1530. године. Већ тада се производило и до два милиона литара годишње. Историјски извори за наредна столећа јесу оскудни, али је углед крајинског вина несумњиво растао.

Само манастир Буково је 1816. имао 20 874 чокота, према османској тапији са почетка 1817. године која је публикована у ,,Браству” 1941. године. Друга половина 19. века донела је међународне награде. Пример је 1882. година када је крајинско вино у Бордоу, светски познатом винарском граду, награђено за квалитет – о чему је раније писано на фејсбук страници Упознајте Борски округ.

Награде су тек стизале. Истовремено, тих година је свестрани професор Владимир Карић писао о Србији. Првобитно чиновник и професор који је радио у Шапцу, Пожаревцу и Београду, био је такође публициста, ванредни члан Просветног савета, референт у Министарству просвете и црквених дела, али и дипломата.

Издваја се његова књига ,,Србија – опис земље, народа и државе”, објављена 1887. године, а 1889. истакнута на Светској изложби у Паризу. У овом капиталном делу Карић је описао пределе Краљевине Србије. Нарочито је похваљена Неготинска Крајина, превасходно захваљујући ономе по чему је позната:

,,Онај пак венац од онижих брда, што почиње од Прахова на Дунаву, па се савија око Неготина полукругом и свршује на Тимоку код Брегова, сав је засађен виноградима, који тамо на кречноме земљишту особито добро успевају и дају вино, чувено не само по свој Србији него и изван ње. Ова су вина нарочито добра у атару села Мокрање, јужно од Неготина, на брдима Локви и Високом, која се у поменутоме венцу издижу и на којима засађени виногради захватају простор око 50 квадратних километара.

Тако изредним вином богата околина ове вароши и упутила је њене становнике на трговину тим пићем; и доиста, Неготин је најглавнија варош у Србији за извоз вина: оно се одовуд не само по Србији продаје већ и извози за Румунску и Бугарску, а у последње време и за Француску и Швајцарску.”

На позадини ислутрације је приказана фотографија Неготина из 1930-их.

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.