Фејсбук страница Упознајте Борски округ настала је 24. фебруара 2017. године из једне спонтане идеје. Од тада је прошло више од 4 и по године и за све то време текстови су објављивани редовно, најчешће сваког другог или трећег дана. Највећи размак између објава био је три дана.
Било је више од 600 објава. Иако је аутор историчар, те је најчешће писано о издашној прошлости овог дела источне Србије, било је и других тема. Када се говори о округу у коме су најшумовитије планине, најнижа равница, највећи број спелеолошких објеката и који уједно има најдужу обалу Дунава од свих округа у Србији, немогуће је не дотаћи се природних богатстава.
Простор од Корбова до Злота и од Бољетина до Кобишнице показао се као неисцрпна ризница, нарочито за историчара. Није тешко писати о округу у коме се налазе локалитети од Лепенског Вира, Рудне Главе, Лазареве пећине, преко римске Царске палате код Шаркамена и бројних сачуваних и несачуваних утврђења дуж Дунавског лимеса, до наслеђа новијег доба који спаја рударство, рибарство, виноградарство и друге разнолике делатности.
Све то обогаћено је великанима из овога краја, али и обичним људима који су проживљавали судбоносне тренутке. Не постоји предео у Србији чија су насеља доживљавала нестајања и настајања као што су овдашња. Гигантске хидроелектране и површински копови истовремено су односили и доносили, али и брисали и писали историју.
Укратко, ово је постао кутак у коме се говори о општинама Мајданпек, Кладово, Неготин и граду Бору. Међутим, не само о највећим насељима, већ и о Голубињу, Дебелом Лугу, Текији, Брзој Паланци, Михајловцу, Радујевцу, Сиколу, Горњану, Кривељу, Танди и другим мањим местима која крију богату историју.
Немогуће је сажети скоро пола деценије постојања ове фејсбук странице, међутим, овај текст има другу намену. Први пут ће између две објаве бити размак дужи од три дана. Са обзиром на то, ред је најавити кратку паузу, односно предах. Тај предах неће трајати дуже од 10 дана. За ове 4 и по године много тога се променило, па су ауторове нагомилане обавезе једини разлог за предах. Ипак, нешто је остало исто – то је инспирација да се настави истраживање и писање о нашем завичају.
До скорашњег писања,
Милош Р. Петровић