Вековима је Ђердап инспирисао путописце, како страхопоштовањем пред спојем горостасих обронака Карпата и моћног Дунава, тако и издашношћу тока од Голупца до Кладова. Један од њих био је велики писац Ханс Кристијан Андерсен.

Творац ,,Мале сиренеʺ, ,,Ружног пачетаʺ и других знаних бајки, при повратку из царскога Истанбула паробродом је преко Црног мора узводно упловио у Дунав 1841. године. Дански писац био је упознат са приповедањима о чувеној дунавској клисури, те се подсећао и речи других путописаца.

Поред сликовитог описа крајолика, у путописној прози ,,Базар једног песникаʺ забележио је и локални живаљ. Кладово је бројало осам година откако је део Кнежевине Србије, док је тврђава Фетислам остала под директном управом Османског царства. Узводно одатле чекала је та моћна клисура, моћно и називана Ђердап, Гвоздена врата или Гвоздена капија:

,,У осам сати били смо у Кладову. Путници и роба претоварени су у велики, лепо омалани чамац с дрвеним кровом. Овде почиње такозвана Гвоздена капија, коју већина путописаца описује као скоро непроходан део Дунава; овде има јаких падова, моћних вирова који су гутали чамце и разбијали бродове. Наоколо у запенушеној реци црне хриди пружају у ваздух своје прсте што дробе. Али, ипак је могуће проћи Гвоздену капију; налазим да је пловидба између Оршаве и Дренкове далеко неизвеснија и опаснија (термином ’Гвоздена капија’ првобитно је означаван само доњи Ђердап).

Наш вешти капетан сео је у предњи део чамца, који је са копна, помоћу ужета с гвозденим ланцем узводно вукло педесет Срба. Испод обале се налазило сијасет речних бродова и Срби што су нас вукли, морали су као дивокозе да скачу с брода на брод, вуку и вуку, потом скоче у своје уске чамце и са конопцем око струка нас извуку…

Уопште није деловало опасно, било је необично. Са планина је штрчало старо дрвеће, певали су славуји, а наша застава с двоглавим орлом вијорила се на ветру. Мало изнад варошице почиње најопаснији део пловидбе кроз Гвоздену капију; сви путници искрцани су на копно, а остала су само два морнара и капетан. Није нас отерала опасност, већ нас је привукла зелена шума; овде је било свеже, мирисно и прелепо…ʺ