Заједно са убразним развојем мајданпечког рудника, започетим 1961. године, цела варош је расла и мењала своју панораму. Ниске, приземне куће бивале су замењене солитерима, какве овај крај није познавао. Срж модернизације Мајданпека и околине лежала је у рударству. Ипак, за просперитет ширег становништва, то није било довољно. Следећи корак се сам наметао. Била је то прерађивачка индустрија. Фаза изградње названа ,,пети правац”.

Из првог корака ка том остваривању рођен је погон за израду златног и сребрног накита, касније назван ,,Златара Мајданпек”. Званична одлука о њеном оснивању усвојена је јануара 1970. године на радничким саветима Рудника бакра Мајданпек и Рударско-топионичарског басена Бор. За првог управника изабран је био Сава Лазаревић.

Новостворено предузеће је свој дом пронашло у реконструисаној старој котларници. Купљена је нова потребна опрема, док је за њену монтажу и оспособљавање нових радника ангажовано неколико стручњака из Италије. Златара Мајданпек је тако добила 15 запослених, од којих 14 младих жена и један младић.

Неколико месеци касније, 28. новембра 1970. године, уочи Дана републике, свечано је обележен почетак производње. Први накит је продат јануара 1971. у бесцаринској зони београдског аеродрома. Почетни асортиман чинило је десетак прстенова, три модела наруквица и неколико ланчића, да би у наредних пет година премашио 300 модела златног накита.

Златара није била пионир само на простору источне Србије, већ је 1972. године постала прва ковница златника у Југославији. Једно са другим, довело је до тога да се број радника увећавао. Године 1971. радило је њих 50, четири године потом 175, док је почетак осамдесетих тај број попео на 413, према подацима Момчила Станковића у јубиларном издању ,,20 година Рудника бакра Мајданпек”.

Попут броја радника, растао је и углед предузећа. Свеприсутност на целој југословенској територији осликавала се како широко распрострањеним продавницама, тако и маркетингом. Златара Мајданпек била је спонзор Прве лиге Југославије у фудбалу, а недуго потом и произвођач медаља за Зимске олимпијске игре 1984. у Сарајеву.

Професор историје Милош Петровић, провео је детињство у Доњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Пожаревцу а Филозовски факултет у Београду. Тренутно је на мастеру. Поред обавеза на факултету, волонтирао је у Клубу сарадника Народног музеја, Педагошком музеју и Музеју ваздухопловства у Београду. Уређује ФацеБоок страницу „Упознајте Борски округ“, пише за Портал младих као и за часописе културно-историјског карактера.